Ignorance - a bliss?
stranger | 14 Septembar, 2007 13:19Moju dramu prekinulo je zvono mobilnog telefona... dobio sam onaj "Daj bre..." pogled. Volim kada planiram unapred, gotovo nikada se stvari ne odviju po planu.
- Nije problem, pokupiću te na stanici.
Zašto uopšte i planiram išta... Nakon probe, lutao sam još nekih sat vremena da bih kasnije otišao na stanicu. Voz kasni. Još malo. Pa još malo. Ukoliko je vreme novac, onda je danas pravi luksuz putovati vozom. Nemam ja tih para.
Odbacio sam prijatelja kući da ostavi stvari, pa smo otišli nešto da klopamo. Tačnije, otišli smo da on nešto klopa. Za naš sto je, sasvim nepozvan (kako već to i biva...) seo jedan, činilo mi se, stariji čovek. Stari kaput, tu i tamo koja rupa. Stari džemper, tu i tamo koja rupa. Šake, kao one u osamdesetogodišnjaka, odavale su tragove osušene krvi - pretpostavljam da je pao negde... Shvatio sam iz koje je priče.
Pričao je o svome životu, kako je imao, i kako je izgubio. Sve. Pričao je kako je bio isuviše tolerantan, kako ima problema sa srcem, kako ne pije lekove. Pričao je. Imao je nešto u očima. Nešto što me je podsetilo na mog oca...
"Life changes fast. Life changes in the instant. You sit down to dinner and life as you know it ends..."
Život je poput lotoa, tek nekolicina pogodi dobitnu kombinaciju... Heh, jebena filozofija.
Otišli smo na neku svirku i već je bilo negde oko 3 ujutru kada smo konstatovali da je većina ekipe gladna. Ovoga puta sam i ja činio većinu.
Opet se tu stvorio isti onaj čovek, na moje iznenađenje. Mada, i nije ovo neka svetska metropola...
Seo je za sto pored nas i počeo da priča. Naručio sam mu sendvič koji na kraju nije hteo da uzme, kaže nije gladan. Heh. Nije gladan... Dotakli smo svakojake teme i za tih nepunih sat vremena pošteno smo se ismejali. Smejao se i on, na sav glas... Nisi izgubio sve, prijatelju, nisi izgubio sve...
Toliko je malo potrebno za sreću.
Kroz glavu mi je prošla jedna emisija... na istoku, u jednoj zemlji, godišnja školarina košta $70 mesečno. Porodica u proseku zaradi $4 mesečno. Dok, tamo negde, jedan tip ima svojih 3,000 automobila i kuću dovoljno veliku da u nju stane jedan Boing 747... ili pak dva. Sedamdeset prokletih dolara...
Toliko je malo potrebno za sreću...
Izgubio se u mraku pre nas, noseći sendvič.
Posted in
Generalna .
Dodaj komentar: (0).
Trekbekovi:(0).
Permalink